Monday, July 27, 2015

Pretzel - Stock image

Butterfly and Rose chafers - Stock image

Rose chafers - Stock image

Sunday, July 26, 2015

Anything is Possible - Krystle Duke

Illustrations for covers
illustration Dusan Pavlic © 2015

Friday, July 24, 2015

Lepenski Vir - Cover Illustration

illustration Dusan Pavlic©Kreativni centar 2015.

Monday, July 20, 2015

Lisnato, a nije testo

Lisnato, a nije testo

„Ooovaaaj…strahovito puno čitam“
– pukovnik Sem Trautman, Rango, parodija na Rambo: First Blood

Dve su stvari kojih nikada nije višak u Srbiji – knjige i bračni parovi. Glede ovog prvog, bilo da ste neko ko se pretvara da je težak intelektualac sa podebljim tomovima Ive Andrića, Meše Selimovića, Dobrice Metniprezimeovdeimaihviše, Danila Kiša, Petkovića Metniimeovdeimaihviše, Jovana Sterije Popovića, Vuka Karadžića etc, bilo da ste pobornik klasičnih autora poput Eshila, Aristotela, Tukidida, kogagod, bilo da volite lakšu literaturu poput romana Jasmine Ane ili Sanje Marinković, bilo da ste za nešto alternativnija štiva, poput onoga što dolazi iz izdavačke kuće „Rende“, bilo da volite beletristiku ili nešto umetničkiji, autorskiji pristup, jednome nema poricanja – knjige su, na ovaj ili onaj način, sastavni deo ličnog života ljudi. Brak i porodica, s druge strane, su osnovica društva, te je kod nas – nekada preterano – naglašen značaj potomaka i bračnih drugova. A ruku na srce, neke od najlepših priča se nižu iz brakova – dve osobe kompatibilne tek nekih 20%, spremne na kompromis, ali spremne i na prepirku, neretko u klinču, a opet u harmoniji. Svaki konflikt, amikabilni koliko i nasilni, vodi sa sobom anegdotu, koja prerasta u predanje, pa, ako se pribeleži, u priču.
Na sve to valja dodati strip kao, nažalost, izbežnu delatnost kod nas, kao i Facebook, nažalost (ali, da se ne lažemo, nekada i na sreću) previše prisutnu još-malo-pa-nedelatnost. Kao deo evolucije stripa javlja se potreba da se kaiševi, odnosno kratka komična forma, sufliraju većem broju ljudi. Domaći strip je na tom domenu jako uspešan. Sasvim prikladan primer toga je „Toni Zec“ jedne mlade beogradske autorke (ćao, Ana!) koji polako, ali sigurno kupi sve veću publiku. Znatno primetniji i ništa manje kvalitetan uspeh zabeležio je jedan neobičan par – prvo likova, ali u dobroj meri i autora – dotle da je dobio i štampanu formu pod izdavačkom rukom „System comicsa“.
foto: duxillustrations.blogspot.com
foto: duxillustrations.blogspot.com
Filip i Olga su knjiški moljci. Igrom slučaja, glavni su likovi albumčeta/kolekcije kratkih stripova „Filip i Olga: knjiški moljci“. Šta je njihov špil? Pa, mahom jedu knjige i prave aluzije na ovo životno opredeljenje. To mu je otprilike to.  Tačnije, to bi bilo to da ljudi iza stripa nisu Zoran Penevski i Dušan Pavlić, sa britkim scenarističkim igrarijama i prelepim stilizovanim crtežom kakav bi Dobrosav Bob Živković blagoslovio (što i jeste, no o tom malo kasnije). Penevski nije novo ime u srpskom stripu; aktivan je još od devedesetih, a dokaz njegovog uspeha leži u grafičkoj noveli „Ljubazni leševi“ sa čak tri izdanja, i u strip albumu „Korporativni pandemonijum“ koji je, u najmanju ruku, pokazao da autor ima još jakih priča da ispriča. O Pavlićevom radu će se, samim tim, ovde malo više pričati. Njegova stilizacija je takva da mu dopušta maksimalnu slobodu sa naizgled prostim i neinventivnim oblicima – uprošćeno, Filip i Olga izgledaju kao dva okruglasta, skroz plava bića sa ponegde i minimalnim međusobnim fizičkim razlikama (visina, dužina nosa i ušiju, stepen pivskog stomačeta, itd.). No, ovo nameće zadatak crtaču da u nacrtane oblike unese ličnost, i Pavlić ovo savršeno postiže. Imamo Filipa, dežmekastog moljčeta koji mahom jede tek onda kada se ne prejeda. Olga, nešto razumnija i pribranija, jeducka u manjoj meri, što joj dozvoljava poigravanje sa suprugom. Zato je vizuelno mnogo viša i vitkija od Filipa, iako nije predstavljena kao epitom ženstvenosti (konsekventno, ni on nije baš paragon muževlja).
Samo takav ilustrator je uz samo takvog scenaristu mogao da kreira ovako interesantne kreature. A koliko su interesantni Filip i Olga? Recimo da je na Pavlićeve inventivne igrarije oblikom Penevski dodao savršenu fuziju gotovo stručnog baratanja materijom (evidentno u broju naslovljenih knjiga, ponekad i njih desetak po kaišu) i skoro pa iskustvenog poznavanja bračnih odnosa. Filip je, pored sveždera, i dovoljno inteligentan koliko mu glavna preokupacija dozvoljava: voli Šekspira, ume kritički da evaluira Gogolja, domaće autore, vidno povraća na lošu tehničku pripremu knjige, etc. Uz to je, u neku ruku, ona klasična Srbenda – nije mali broj kaiševa koji počinju rečenicom „Žena ti je kao…“ ili „Eto, šta su ti žene…“. Uz vickastu foru vezanu za neku knjigu ili književno delo, naravno.Olga, sa druge strane, je žena ka’ i svake druge. Nervira je često Filipovo ponašanje (na šta, sa njene strane, preovlađuju rečenice tipa „Eto, muškarci su ti kao…“ itd.), ali je dovoljno privržena i stamena da izdrži malo gluposti. Nije velika izjelica u poređenju s njim, iako voli i ume sama da pojede dosta. Njen fah je više u spremanju, u gustiranju knjige, u upijanju svega validnog i relevantnog za taj obrok. Neretko služi i kao glas razuma Filipu kada odradi neku glupost ili se muči oko čega. Ne libi se da kaže ono što misli, ne manjka joj britkoumlja niti sarkazma, a opet i pored toga uspeva da se ušunja i neka njena falinka. Primer toga je ona skoro stereotipna ženska plašljivost. Druga je povremeno zvocanje. Naspram Filipovoj letargiji za sve što nije jelo, Olga je znatno aktivnija na psihičkom i umnom planu. Inkvizitivnija je od Filipa, češće posumnja u validnost nečega, i kao takva pravi manje grešaka.
foto: duxillustrations.blogspot.com
foto: duxillustrations.blogspot.com
Na pamet svih čitalaca ovog teksta verovatno padaju čarke nekih supružnika koji su im u najmanju ruku prosečno poznanstvo. Savršenstvo (tačnije, nesavršenstvo) „Knjiških moljaca“ leži upravo u toj dualnosti, u tom neskladu karaktera, ali koji je predstavljen na nadasve prirodan, neusiljen način. Ovaj Filip i ova Olga se ne razlikuju ništa više od onih Filipa i Olge što žive sprat iznad vas i često se čačkaju oko toga ko prvi treba da iznese đubre ponedeljkom. Ovo dvoje lako mogu da se izvezu iz stripa i usele u komšiluk, gde bi Olga držala trač-paradu sas komšIIIkE svakog slobodnog popodneva, a Filip cugao „Zaječarsko“ pred napuštenu zadrugu. Doduše, bili bi malo prefinjeniji u razgovorima zbog svoje primarne ishrane, ali bi uklapanje svejedno bilo besprekorno. Na bizaran način, ovi „Moljci“ su najljudskije životinje trenutno u srpskom stripu. Ili srpskom štampanom stripu. Nema mnogo vanvremenskih poruka, nema mnogo postmodernističkog klepetanja, mahom lete opaske i tera se šega na račun drugog. Ili oboje.
Uz to, izuzimajući dobru karakterizaciju Filipa i Olge, samo zezanje sa konceptom „antropomorfni knjiški moljci koji, o iznenađenja, mahom jedu knjige“ nudi tek dovoljno prostora za kreativnost. Ovi insekti žvaću i druge štampane forme – dnevnu štampu, flajere, postere, stripove, telefonske imenike, račune i dažbine, origami (dobro, ne origami, ali deluje kao fina ideja za dalje, mig, mig, gurk, gurk). Čačkanje autora i njihovih dela (Šekspir, Kiš, Puškin, Štajnbek, Flober, Po, Aristotel, Maksimović…) je mahom očekivano, ali silne igre rečima na samu temu knjiga („teško gradivo“, „hartija sve trpi“, „žena kao rečenica bez interpunkcije/muškarac kao interpunkcija bez rečenice“; tek mali uzorak bogatstva ovih meta-fora) postavljaju dinamiku i rasturaju monotoniju. Sve u svemu, ozbiljna je rabota raditi ovako neozbiljan strip. Jedina prava mana bi bila repeticija nekih šala i koncepata, bilo da su to replike o muško-ženskim odnosima ili upotreba igre rečima na nekom stranom jeziku radi naizgled boljeg efekta.
Pored Pavlića (i, scenaristički, Penevskog), u sklopu ove sitne kolekcije još par autora je dalo svoj doprinos. Andrej Vojković, Marko Somborac i Dobrosav Bob Živković su doprineli po jednu tablu (dobro, Bobova je više klasična ilustracija, no to je tehnikalija) sa sopstvenim šarmom, a Ivica Stevanović (saradnik Penevskog na „Ljubaznim leševima“) i Tihomir Čelanović (koji i sam ima iskustva sa simpatičnim, sitnim, humanoidnim insektima) su svoj pečat ostavili u vidu par kratkih stripova, sa sasvim drugim knjiškim moljcima (i.e. ne Filipom i Olgom). I naravno, tu je prilog par kaiševa prevedenih na engleski (sa suptilnom crtačkom transformacijom Filipa i Olge, moljaca, u Pita i Pem, knjiške crve – bukvalan prevod sintagme „bookworm“), a i šarmantna zadnja korica sa „lajkovima“ (koji su verovatno prepisani verbatim sa FB stranice Filipa i Olge, samo ukrašeni da se uklope u štampano izdanje). Kao šlag na torti, ali na sprat. Sa preuređenim potkrovljem.
U trenutno okvirnom planu je prošireno izdanje ove kolekcije, a stranica na FBu i dalje trpi novi materijal. Sreća po čitaoce, pa moljci ne mogu da jedu digitalne stripove.